Ивана Терзић (17.08.1985.)
После 10 година проведених у Позоришту „Јанко Веселиновић“ у Богатићу, 2007. године уписује глуму на Факултету уметности у Приштини са тренутним седиштем у Косовској Митровици, у класи проф. Божидара Димитријевића, где и дипломира 2011. год. Након основних, уписује мастер студије на ФДУ у Београду код ментора Драгана Петровића Пелета, и 2013. год. их успешно приводи крају. Више пута је награђивана за глумачка остварења, а 2013. први пут и као редитељ представе „Кући“ Омладинске сцене „Јанко Веселиновић“ из Богатића и тај тренд се наставио и са представом „Боинг Боинг“. Већ пету сезону успешно сарађује са Културно образовним центром и позориштем, па овог пролећа очекујемо нову премијеру омладинаца у њеној режији.
– Памтиш ли први сусрет са глумом и позориштем?
Звучаће невероватно, једно од мојих најранијих сећања, још од друге године живота, везано је за позориште.
– У чему је вештина глуме?
Искључиво у истини.
– Да ли си се, у неком тренутку, покајала што си кренула путем професионалне глумице?
Напротив, тражила сам још, ухватила сам се у коштац са режијом, која је још сложенији позоришни посао.
– Памтиш ли прву улогу?
Памтим све улоге!
– Која улога ти је лично најдража?
Ако се осврнем на аматерске дане, дефинитивно Роза из представе „Tre sorelle“. Тренутно играм Катарину у представи „Острво“ Меше Селимовића и радујем се сваком извођењу.
– Коју улогу је, по твом мишљењу, публика најбоље прихватила?
Било је више таквих улога. У једној представи сам играла турбо фолк певачицу, на коктелу после премијере ми је било јасно колико је прихваћена, сви су певали мој „хит“ из представе.
– Са којом улогом си се највише „борила“?
Са сваком се борим, никад нисам сигурна да је то – то!
– Који је осећај пред подизање завесе?
Неки фини жмарци и дебела концентрација.
– Коју улогу би желела да добијеш?
Много је класичних драмских дела, у том случају нисам пробирљива.
– Да ли си себе разочарала неком улогом и којом – мислиш ли да би је сада другачије играла?
Магија позоришта јесте у томе, што увек имате право на поправни већ у следећем извођењу, док је са филмом и телевизијом то немогуће.
– Шта је најтеже у глумачком послу?
Неизвесност између два ангажмана. Причам о нама, слободним уметницима јер глумцима са сталним ангажманом у позориштима је бар финансијски лакше, те врсте неизвесности су ослобођени, плата ће свакако лећи.
– Први професионални ангажман?
Представа за децу „Прича о принцу јединцу“ у Шабачком позоришту, где сам након дипломске представе била и глумац приправник и за годину дана имала 5-6 премијера.
– Реченица професора или редитеља коју ћеш дуго памтити?
Сећам се да ми је након испита прве године глуме, играли смо сцене из Чеховљевих драма, мој професор Бошко Димитријевић рекао: „Ивана, ви сте из аматеризма донели све оно најбоље.“ Баш ову реченицу памтим јер се врло односи на мој деценијски рад пре академије са Зораном Ђонлићем као редитељем и педагогом.
– Твоја порука младима који би кренули истим путем?
Обогаћујући свој дух стручном литературом, књигама уопште, гледањем добрих филмова… постајемо аутори улoге, а не само извођачи радова неког редитеља или интерпретатори наученог текста.
– Шта је теби донела глумачка професија?
Радост игре и живота.
– Шта ти је одузела глумачка професија?
Ништа битно. Ако ми икада нешто битно одузме, напустићу је.
– Да ли се глумац постаје рођењем или…?
Рођењем се доноси дар, тaленат… Добар глумац се постаје марљивим радом и сталним усавршавањем.
– Амбиција коју би желела да оствариш у професији?
Сарадник у настави, асистент, професор глуме. То је та лествица.
– Лична амбиција, план, жеља, коју би прво себи испунила?
Кућа на мору.
– Твоја прва асоцијација на политику?
Полигон за позориште.
– Глумци и политика – твоје мишљење?
Да, у брехтовском позоришту. Глумац на политичкој функцији, НЕ!
– Друштвено и политички ангажовано позориште – да или не, зашто и како?
Да! Показала сам то и кроз прошлогодишњу режију представе „Из принципа до данас“ у Омладинској сцени позоришта „Јанко Веселиновић“ у Богатићу. Ако некад кроз театар не дајемо одговоре, морамо постављати питања. Позориште је медиј који од античког доба позива на одговорност, а нарочито данас је то неопходно!
– Има ли у позоришту и глумачкој професији уопште политике?
Има много непотизма, а политика је неизбежна.
– Који су твоји глумачки узори?
Трудим се да од сваког сарадника, колеге нешто научим, без обзира да ли су то деца из омладинске сцене, професори са ФДУ, редитељи….
– Са којим познатим глумцем би желела да играш?
Бирам глумицу, Јасну Ђуричић.
– Позориште или филм – који је твој „терен“?
После искуства са сета, дефинитивно позориште!
– Плашиш ли се за егзистенцију с обзиром на стање у твојој професији?
Не плашим се. Сваки човек има право на избор!
– Лакше је бити: глумац или глумица? Какав је статус жене у глумачкој професији?
Раније су се колеге шалиле да је глумац занимање а глумица дијагноза. Данас је на несрећу тај суфикс „ица“ ипак ХРАБРОСТ. Шалу на страну, статус жене у читавом нашем друштву је дискутабилан.
– Ко ти је највећа подршка?
Породица и још пар мени битних људи..
– Шта код пријатеља највише цениш?
„Канту хладне воде“ кад мозак почне да ми прегрева и питање „Како си?“ !
– Шта те разочарало код пријатеља и блиских људи?
Не могу рећи да је то разочарење, али празнина јесте, многи су отишли из земље, физички ми нису близу, то ми не пада лако…
– Шта те у професији разочарало?
Нисам још стигла да се разочарам до те мере, како бих сад томе придала значај. Ситна разочарења исправљам својим радом, нпр. направим представу, направим ДОБРУ представу.
– Како реагујеш кад си љута?
Срчано, импулсивно. А ко на људску глупост не би реаговао тако?
– Шта те чини срећном, а шта задовољном?
Љубав, море и вино, театар… Ово питање захтева читаву страну, боље да станем…
– Које особине људи цениш?
Ценим људе, проверено знам да постоје и нељуди.
– Шта је твоја највећа врлина?
О томе ће морати други неко, мени близак. Наполеон је још рекао да је самољубље најгори саветник.
– Шта је твоја највећа мана?
Све памтим!
– Шта мислиш о сујети и зависти?
О томе не мислим. Они који их поседују њима није лако, верујем да је тешко живети с тим.
– Одобраваш ли неистину или лаж ако има сврху?
Ако ми није дан, морам да признам да са сцене умем и да слажем, још да ме за то плате. Нисам једина која то ради, па се не узбуђујем превише.
– Шта те, приватно, интересује у слободно време?
Кување. Размишљам и о блогу.
– Емотивни статус?
Вољена.
– Да ли ћеш прихватити улогу у АП „Јанко Веселиновић“, када ти је понуде?
То је моја друга кућа. Нека понуде!
Насловна фотографија: приватна архива, аутор Иван Гатић